- – -

- – -
fotografije s lica mesta: biljana rakočević

STVARI NISU TAKO JEDNOSTAVNE: U ZAMKAMA NAVODNIKA

Poziv grupe A3.Format upućen mladim dizajnerima i umetnicima da se načini kolekcija portreta balkanskih lažnih idola, na prvi pogled deluje kao početak putovanja po krajoliku koji nam je dovoljno poznat, detaljno istražen i precizno mapiran. Stvari, međutim, nisu tako jednostavne. Našli smo se na teritoriji gde se krije nekoliko zamki.

Zamka #1: „Balkan”

Već u okviru samog naslova projekta Balkan: lažni idoli formira se polje jezika, značenja, diskursa, koje od nas traži da pristanemo na barem dve stvari. Prva od njih je „Balkan”. Ne stavljam tu reč slučajno u znake navoda. Ona u naslovu projekta, pretpostavljam, služi kao džoker kojim se donekle izbegava potencijalna nelagoda u pogledu prostorne, političke i istorijske odrednice njegovog obuhvata. Ovaj projekat odigrao se paralelno u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. Postoji nekoliko drugih naziva kojima bi taj kulturni prostor mogao da se definiše, i svi su podjednako neadekvatni. Međutim, u datom svojstvu, na tom mestu u naslovu, pokraj sintagme lažni idoli, Balkan je onaj kakav nam predočava knjiga Marije Todorove Imaginarni Balkan, stabilni sistem stereotipa kojima Zapad definiše identitet ljudi koji nastanjuju jedan ograničeni geografski prostor, sistem formiran uz pristanak i saučesništvo samih stanovnika tog podneblja.

Stvari, međutim, nisu tako jednostavne. Proizvođenje lica sumnjivih kvaliteta, namera i ideologija u idole nije balkanska specifičnost. Svakoj ovdašnjoj široko obožavanoj estradnoj pojavi možemo pronaći niz pandana na većini tačaka na globusu. Svaki heroizovani kriminalac iz Srbije ima nekoliko globalno priznatih uzora. Saradnici s nacističkim okupatorom, pa i same vođe raznih fašizama imaju svoje ljubitelje čak i u sredinama koje su najteže stradale tokom Drugog svetskog rata.

U raljama „balkanske zamke” krije se još jedna klopka, razvijena tokom postjugoslovenskog perioda „balkanske” istorije, u ideološkom pogledu obeleženog antikomunizmom. Tu klopku čini duboko uverenje da je idolatrija nasledna bolest koju nam je na staranje ostavio titoizam. Slavljenje vladara, naravno, nije izum socijalizma, premda je u zemljama s tim društvenim uređenjem doživelo razmere paroksizma. Zanimljivo je da se prilikom odbacivanja socijalističke prošlosti ignorišu emancipatorska svojstva tadašnje politike, šire istorijske i društvene okolnosti, pa i činjenica koju istoričarka umetnosti Bojana Pejić ističe u tekstu „’Tito’ ili ikonizacija jedne predstave”, objavljenom u okviru zbornika Novo čitanje ikone (ur. Dejan Sretenović, Geopoetika, Beograd, 1999), a to je da pre Titove smrti u Jugoslaviji nije postojala zakonska obaveza isticanja predsednikove slike. Slično se dogodilo u Sovjetskom savezu s likom Vladimira Iljiča Lenjina, koji je naširoko i kroz predstave ogromnih razmera ikonizovan tek nakon smrti.

Ono što, donekle, jeste „balkanska” differentia specifica, a tiče se i idolatrije i ikonizacije, jeste uporni rad na rehabilitaciji ovdašnjih saradnika s okupatorom i osuđenih ratnih zločinaca. Zanimljivo je da „izjednačavanje antifašističkih pokreta” iz Drugog svetskog rata koincidira sa slavljenjem optuženika za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti izvršene u ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Oba procesa praćena su proizvodnjom, distribucijom i reetabliranjem ikoničkih predstava. Portret Milana Nedića izložen je u okviru „ikonostasa” u Vladi Republike Srbije. Predstave Draže Mihailovića preplavljuju Srbiju, od ravnogorskih skupova do tezgi sa suvenirima i četničkom parafernalijom. Idolatrija u slučaju „komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske u otadžbini” upravo doživljava svoju kulminaciju u maničnoj potrazi za njegovim grobom i nastavkom procesa rehabilitacije.

Ikoničke slike Radovana Karadžića i Ratka Mladića su tokom proteklih petnaestak godina — koliko je trajalo njihovo skrivanje od hapšenja i izručenja haškom tribunalu, pa samim tim i njihovo fizičko odsustvo iz nama poznate realnosti — agresivno diseminirane, do te mere da su u potpunosti zamenile svoje označene. Hapšenje Radovana Karadžića u „lažnom“/novom identitetu živopisnog Dragana Dabića označilo je potpuni raskid veze između slike i njenog modela. Slično se dogodilo i u slučaju Ratka Mladića. Iza slike generala jake vilice s mišićevskom šapkom na glavi pojavio se ostareli, zapušteni čovek zamućenog pogleda. Njihove ikoničke slike neće biti „proširene i dopunjene“ u drugom izdanju. One imaju sopstveni život.

Zamka #2: „Lažni idoli”

Druga zamka ovog projekta leži u nespremnosti da se pozabavi samim fenomenom koji ističe kao predmet svog interesovanja. Pitanje šta je idol nije jednostavno, a ovde se, rekao bih, uzima kao neupitno usvojeno znanje. Naročito kada poziv na ispitivanje idolatrije dolazi iz sistema koji se služi vizuelnom reprezentacijom, u ovom slučaju to je grafički dizajn, priroda idola kao slike morala bi biti razmotrena.

Idol je proizvod ljudskog delanja, materijalna ili mentalna slika/predstava za koju se vezuje obožavanje — idolatrija. Sintagma lažni idoli priziva starozavetni pasaž o deset božjih zapovesti, među kojima se greh idolatrije — obožavanja bilo kakve predstave, bilo kog idola namesto samog boga — kotira veoma visoko. U tom smislu, pomenuta sintagma je tautološka. Ne postoje „pravi“ ili „ispravni“ idoli. Ukoliko istupimo iz polja religijske dogme i pretpostavimo da postoji podela na „lažne” i „prave” idole, ne možemo ignorisati njenu arbitrarnost. Takvo razvrstavanje, umesto religijske dogme, sledi smernice ideologije ili preskribovanog morala. Pobrojavanje „lažnih” idola tako postaje formiranje spiska nepodobnih po političkoj ili etičkoj liniji. Ko će završiti na kojoj strani zavisi samo od politike selektora.

Mesto na kojem se otvara prostor za takvu arbitražu, ali i za druga tumačenja ikone, jeste procep koji u tekstu „Novo čitanje ikone”, objavljenom u istoimenom zborniku, pominje Dejan Sretenović: „U strahu od idolatrije, pošto se uklanja suština (stvarno prisustvo) iz ikone, otvara [se] procep između slike i njenog prototipa. Ovaj procep čini prostor za posmatrača da ‘uđe’ u ikonu. [...] Pitanje ‘procepa’ između označavajućeg i označenog dovodi u vezu svetu ikonu sa bilo kojom drugom ikonom ‘slavljenom’ u savremenoj popularnoj kulturi ali koncipiranom unutar sasvim različitog modela predstavljanja.” To je isti procep koji se javlja između „Tita” iz naslova teksta Bojane Pejić i realnog Josipa Broza — zazor u strukturi ikoničkog znaka, gde je predstava zasnovana na sličnosti s označenim.

Od našeg odnosa prema ikoničkoj slici zavisi da li u taj procep ulazimo ili pak kroz njega upadamo u provaliju proizvedenih i nagomilanih značenja. Radovi pristigli na konkurs za Lažne idole kroz ironiju pokazuju da procep između slike i njenog prototipa uvek postoji, da je u nekim slučajevima on toliki da se veza među njima teško može i uspostaviti. Oni ulaze u dijalog upravo s pomenutim procepom, unapred naznačivši odabrani idol kao lažni. Tek ukoliko bi se tako razvijene (re)interpretacije predstavljenih ličnosti stavile u dijalog s njihovim postojećim ikoničkim predstavama, dobili bismo neku vrstu kompozitne dijalektičke slike, koja bi isticala najvažnije — da stvari nisu tako jednostavne.

Izbor i tretman „lažnih idola” predstavljenih na radovima u okviru ovog projekta zanimljiv je i iz drugih razloga. Očekivano, pristup je u većini slučajeva ironijski i karikaturalan. Sa stanovišta „ikoničnosti” najzanimljiviji su portreti na kojima su odabrane ličnosti predstavljene — bez lica. Ne verujem da se radi o slučajnosti ili pak (samo) o uverenju da ih prepoznatljivima čine druge karakteristike. Da bi se prilikom posmatranja ikone stupilo u vezu s arhetipom, lik prikazan na slici mora imati oči, jer su one, kao u često upotrebljavanoj i potrošenoj frazi, „ogledalo duše”. Tamo gde su na slikama izbrisana lica, uspostavljanje veze s označenim je onemogućeno. Pored toga, sugeriše nam se njihovo odsustvo, pre svega na metaforičkom planu. Te predstave učinile su pola koraka prema svojevrsnom „lakom” ikonoklazmu.

S obzirom na sastav grupe „lažnih idola”, možemo doći do određene ideje odakle, u političkom i kulturnom pogledu, dolaze autori njihovih portreta. Kada se to uzme u obzir, odabir nekih ličnosti predstavlja iznenađenje. Čak i tamo gde iznenađenja nema, pitanje je u kojoj je meri pomenuti sastav zbilja reprezentativan. „Idolski potencijal” pojedinih ličnosti u ovom izboru deluje kao precenjen. Jedan deo njih pripada „obaveznom delu programa”, premda im je ikoničnost vezana za epohu devedesetih godina prethodnog veka. Paradoksalno, ikonizovanje, pa bilo ono i ironično, doprinosi fetišizaciji nekoga ko izvorno nema potencijal idola.

Zamka #3: „Pravi idoli”

Ukoliko među nama i dalje važi dogovor da smo, makar za potrebe rasprave, pristali na to da se podela na „lažne” i „prave” idole može načiniti, ne mogu da se otmem porivu da zamislim ovaj projekat u inverziji. Bilo bi mi veoma zanimljivo da vidim radove koji bi odgovorili na temu Balkan: Pravi idoli. Ko bi bio spreman da načini taj izbor? Ko bi napustio sigurnost skloništa definicije po negaciji? Ko su ličnosti kod kojih procep između slike o njima i realnosti ne ostavlja prostor za preispitivanje?

Ta margina je, zapravo, mesto dobrodošle društvene napetosti i dijaloga. Refren koji kaže da stvari nisu uvek, ili nisu samo onakve kakve nam se isprva čine, u tom procepu odzvanja istinitošću. Stvari nisu jednostavne, i u tome se krije njihova dragocenost.

Tekst objavljen u knjizi Na silu, koja predstavlja pregled prva dva Laserska samita jeftine grafike.

- – -

Andrej Dolinka
EKONOMIKA JEDNOG ISKUSTVA

Ukoliko jedna od definicija kojima u pogledu umetnosti raspolažemo kaže da je ona u službi publike tako što reflektuje i objašnjava svet u određenom trenutku u istoriji, teško je poverovati da dizajn publici ne služi na isti način. U svakom slučaju, to je pitanje postalo zamagljeno, budući da deluje kao da se umetnost ovih dana uglavnom bavi novcem, dok se dizajneri sve više staraju o etici, okolini i svom uticaju na svet. Čini se da postoji mnogo zabune oko toga na šta mislimo kada koristimo reč umetnost. Imam predlog. Odbacimo reč umetnost i zamenimo je rečju rad [...].

Ta jednostavna promena mogla bi otkloniti nespokojstvo kod hiljadu ljudi koji brinu o tome jesu li umetnici ili ne. Međutim, to ne bi bila njena najznačajnija posledica. Ono što je važnije, ta bi promena mogla da uspostavi umetnost kao središnju, korisnu aktivnost svakodnevog života — nešto na šta veoma dugo čekamo.

Milton Glejzer, uvod u knjigu Art Is Work (Umetnost je rad), 2000.

#0: Treća reč (Dizajn je umetnost je rad)

Iako bi u hronološkom pogledu gornji citat trebalo da se pojavi u razdelnom poglavlju — međuvremenu — između prvog i (tradicionalnog) drugog Laserskog samita jeftine grafike, čini mi se da dogovor oko načelne terminologije iziskuje da počnem ovako, usred stvari. Zanimljivo je i indikativno da je događaj kakvo je bilo prvo izdanje Prolećnog laserskog samita (održano pod nazivom Umetnost u doba recesije 11. maja 2009. godine u baletskoj sali beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju) izazvalo tek jedan kritički thread komentara na Internet portalu designed.rs (sintagma za pretragu: laserski samit), usamljenu diskusiju koja je nakon nekoliko replika utihnula. Nepostojanje medija ili platforme za sistematičan i redovan kritički pogled na proizvode ovdašnje dizajn-scene — bili to ‘predmeti’ dizajna ili pak događaji — ukršteno s običajima razvijenim u društvenim zajednicama ere  web 2.0 (čiji paroksizam predstavlja informacioni šum, često začinjen surevnjivošću i zlobom, koji proizvode anonimni korisnici foruma na Internetu), doveli su do toga da se inicijativa kao što je Laserski samit oslanja isključivo na reakcije u takozvanom Realnom životu.

Pomenuta online kritika tiče se naizgled osnovnih terminoloških, čak i teorijskih, problema sadržanih u naslovu i, pokazaće se, tradicionalno duhovitoj eksplikaciji samog događaja. Od svih aspekata s kojih je Umetnost u doba recesije bilo moguće sagledati, jedino pitanje — koje je po mom mišljenju sasvim sporedno i odvodi diskusiju daleko od bilo kog važnog sloja čitanja tog događaja — bilo je da li je dizajn umetnost. Kao da smo se odjednom zatekli na površini kafanske salvete po kojoj se iscrtavaju mape neke neutvrđene, nepodnošljivo nestabilne teritorije, čije poimanje iziskuje markiranje jakih graničnih linija. Polja prikazana na toj mapi predstavljaju discipline, a granice među njima su — da se odmah dogovorimo oko pravila igre — nimalo arbitrarne, promenljive ili propusne. „Ovo što vidite levo zove se umetnost. Ovo desno je dizajn. Čini mi se da je humano preseljenje pravi odgovor na nevolju u kojoj smo se zatekli“.

Deci rođenoj u mešovitim brakovima razna međustanja, ne sasvim opredeljene situacije i ambivalentne pojave možda deluju u manjoj meri preteće nego drugima. Moje je bavljenje grafičkim dizajnom, recimo, rođeno u susretu školovanja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu s ličnom naklonošću prema manje složenim proizvodima oblikovanja u dvodimenzionalnom prostoru, uz blagoslov koji je tom susretu dala popularna kultura, dok je iz pozadine namigivala ljubav prema jeziku. To poslednje me je, između ostalog, dovelo u priliku da — za potrebe izložbe crteža Miltona Glejzera održane tokom marta 2010. u Beogradu — dobijem zadatak da prevedem odlomak iz uvoda u njegovu knjigu Art Is Work (Umetnost je rad). Tako sam, prekoračivši razdelnu liniju između svoje struke (ukoliko se složimo da mi je, kao diplomiranom inženjeru arhitekture, dopušteno da se predstavljam kao grafički dizajner) i skliske ničije zemlje gde nakratko borave prevodioci-amateri, došao u dodir i sa predlogom čuvenog dizajnera da čovečanstvo napusti termin umetnost, opterećen denotativnim i konotativnim balastom, i pređe na „lakšu“ reč — rad.

Na konkretnom primeru Laserskog samita jeftine grafike može se pokazati kako ta terminološka zamena prouzrokuje i određenu promenu u mišljenju i raščišćava prostor za sagledavanje i diskutovanje složene i veoma zanimljive prirode te inicijative.

#1: Rad u doba recesije

Pomislili ste da globalni ekonomski sunovrat ne može biti razlog za veselje na umetničkoj sceni? Zasigurno niste ni slutili da će grafički dizajneri biti oni koji odbacuju teške okove neoliberalnog tržišta i preuzimaju odgovornost umetnika čiji radovi govore o vrednostima stvaralaštva u vremenu sveopšte krize i recesije. Radost estetskog užitka nikada nije bila bliža kupovnoj moći generacije latentnih emigranata, večitih studenata i adolescenata u tridesetim. Uđite besplatno, kupite komad umetnosti za celih 100 dinara, provedite se maksimalno…

Iz najave za Prvi prolećni laserski samit jeftine grafike, 2009.

Ekonomski aspekt dizajna i umetnosti, koji se kao odlučujući u njihovom razgraničenju pominje i kod Glejzera i u komentarima na stranici designed.rs, tek je jedan od postojećih. Lično bih se pri pokušaju definisanja tih delatnosti uvek radije mašio za pitanja tehnike, medija, sredstava za proizvodnju i distribuciju, namera i proglašenja nekog rada proizvodom umetnosti ili pak dizajna. Naročito kada se prizna Glejzerova primedba o promenljivosti odnosa te dve discipline prema tržištu, o klackalici koja čini da je u jednom trenutku dizajn, a već u sledećem umetnost „ekonomska“ delatnost par excellence.

Zanimljivo je da se temporalni kvalitet koji Glejzer ističe — stalna sklonost promeni — na neki način javlja u samom nazivu grupe koja je pokrenula projekat Laserskog samita jeftine grafike. Kovanica Turbosutra podrazumeva izmenu stanja s dolaskom novog dana, a uz to pretpostavlja i naglo ubrzanje te izmene. Kada na taj način za kredo proglasite princip neodredivosti, nema razloga da se dalje poteže pitanje terminološkog i formalnog legitimiteta. No da se vratimo ekonomiji.

Kao inspiracija za temu prvog Laserskog samita poslužio je fenomen ekonomske krize koja je počela da potresa svet 2008. godine. Dok je bura sve više vitlala okean savremenog globalnog kapitalizma, grupa mladih beogradskih dizajnera pokušala je da pronađe miran skriveni zaliv koji istovremeno postoji kao deo i mimo tog svetskog mora. Bez namere da se petlja tamo gde mu nije mesto i bavi se uzrocima krize i greškama ugrađenim u mehanizme kapitalizma, kolektiv Turbosutra je pozvao tridesetoro „radnika“ da posledice krize iskoristi kao izazov za proizvodnju radova koji se upotrebom svima dostupnih sredstava mehaničke reprodukcije mogu umnožiti u velikom broju primeraka i po niskoj ceni ponuditi kupcima.

Laserski samit zasnovan je na duhovitoj i žovijalnoj proizvodno-ekonomskoj subverziji. Pre svega, to je participatorni projekat, a proizvođači slika uključili su se u njega bez novčane nagrade. Drugo, u inat veštački proizvedenom uverenju da slika bez stalnog usložnjavanja i napretka tehnologije za (re)produkciju gubi na „privlačnosti“, propozicije samita podrazumevaju jeftino, kućno sredstvo — laserski štampač. Uz to, sama likovna tehnika grafike, koja se pominje u naslovu projekta, budući da je zasnovana na reproduktibilnosti slike prema matrici, poseduje očigledan potencijal za kritiku fenomena aure originalnog rada, pa tako i nekih aspekata ekonomike umetnosti (i dizajna).

Ekskluzivnost Laserskog samita — koja se, ironično, javlja i u ekonomskom smislu — ogleda se u tome što je zamišljen, realizuje se i konzumira kao događaj. Izložba radova je najčvršći deo projekta, najmanje živ i promenljiv. Međutim, već u sledećem trenutku se ta tektoničnost razgrađuje — izloženi radovi kao da su deo jednog vrlo privremenog kataloga za kupovinu. Pošto je obišao izložbu, posetilac/kupac/kolekcionar odabira radove/autore koji su ga zainteresovali i pozvan je da stane u red formiran ispred računara povezanih s laserskim štampačima. Pošto, kao pri kupovini preko kataloga, obavi porudžbinu prema rednim brojevima radova, na licu mesta dobija svoje primerke proizvoda na koji se utiskuje žig Laserskog samita. Prilika za kupovinu traje koliko i sam događaj. Nakon toga radovi postaju deo arhive projekta, ali su i dalje u vlasništvu svojih autora.

Da bi se naglasila priroda Laserskog samita kao događaja, oko čvrstog jezgra izložbe i kupovine na licu mesta prostire se polje eventa (kurziv tumačiti i kao ironičan ton, prim. autora), koktela i zabave uz učešće muzičkih kolektiva i DJ-eva od kojih su neki i izlagači. Izložba, jeftina kupovina i zabava traju paralelno. Počinju i okončavaju se u istom trenutku i čine jedinstvenost i celovitost događaja. Male greške, razmimoilaženja, glitchevi u toj strukturi, kao što je kratkotrajno otkazivanje poslušnosti jednog od štampača, samo dodatno doprinose utisku o neodvojivosti njenih slojeva.

#2: Rad na silu

SVEOPŠTI SPEKTAKL!

TRADICIONALNI PROLEĆNI LASERSKI SAMIT JEFTINE GRAFIKE

UMETNOST NA SILU!

[...]

EKSKLUZIVNO: Otkrijte kako bi svet izgledao kada bi se dizajnerima dala potpuna sloboda u radu. Vidite koje još ideale imaju dizajneri i ostali vizuelni umetnici pored borbe protiv sopstvenog siromaštva. Umesto poslednjeg piva, kupite rad autora koji ne pali računar za manje od 1000 evra ili budute prvi kupac rada studenta koji tek stupa na tržište/scenu!

DEFINITIVNO: Ovaj hibridni događaj spaja umetnost i teška pitanja sa veselom muzikom i zabavom. Svojevrsni dizajnerski pir u doba ekonomske kuge!

Dođite, pa makar to bilo na silu!

Iz najave za Tradicionalni prolećni laserski samit jeftine grafike, 2010.

Do otvaranja Umetnosti u doba recesije nisam poznavao nikoga iz grupe Turbosutra. U dvorištu CZKD-a sam se tada po prvi put rukovao, uz razmenu imena, s Lazarom Bodrožom. Već u tom prvom razgovoru shvatio sam da se događa nešto neuobičajeno. Umesto kurtoaznih reči koje ljudi inače koriste prilikom upoznavanja, Lazar je počeo da mi se izvinjava što nisam pozvan da učestvujem na prvom Laserskom samitu. Bez obzira na to što nije postojao nikakav razlog da mi se taj mladi čovek izvinjava, bilo je u njegovom tonu nečega na šta nisam navikao. Lokalni običaji nalagali bi da Lazar, ukoliko je shvatio da je načinio nekakvu grešku, postane agresivno-defanzivan i ciničan, uz neki „prikladan“ jetki komentar uvijen u izgovor grubog humora na moj račun. Dogodilo se nešto suprotno — iako se nismo poznavali, namah sam osetio dobrodošlicu u klub koji samo neupućenima može delovati ekskluzivno.

Kasnije sam geometrijski-progresivno, gotovo viralno, upoznao dobar deo ovdašnjih dizajnera mlađe generacije koji su na principima inkluzivnosti, međusobne saradnje i participatornih projekata organizovanih po horizontalnom ključu izgradili svojevrsnu scenu. U sredini gde se esnafi „uređuju“ na osnovu sila odbijanja i multilateralnog prezira među pripadnicima, gde unutarstrukovna solidarnost izaziva podozrenje i gde praktično ne postoji autoritet kritike, taj samoorganizovani krug dizajnera deluje kao neverovatna novost. Zaustavite me ukoliko vam se učini da previše romantizujem.

Kompenzacija za nepravdu koja mi nije učinjena u slučaju prvog Laserskog samita stigla je u vidu poziva za učešće na drugom (a već tradicionalnom) njegovom izdanju. Tema Umetnost na silu odmah mi se učinila bliskom. Radim u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i svakodnevno sam, u profesionalnom pogledu, okružen tom disciplinom više od osam godina. To vreme je sasvim dovoljno da se, pored ljubavi i sklonosti prema materiji kojom se čovek bavi, razvije i kritički, pa i ironičan odnos prema njoj. Oba sastojka — sklonost i ironija — morale su biti osnova za rad koji ću proizvesti kao umetnost na silu.

Šta ste to mogli da vidite na listu papira formata A4 koji je u velikoj sali Centra za kulturnu dekontaminaciju bio izložen pod brojem 30 (od ukupno 86 radova, gotovo trostruko više nego na prvom Laserskom samitu!) u ponedeljak, 10. i utorak, 11. maja 2010? Ukoliko niste jedan od posetilaca koji je kupio laserski otisak moga rada, njegovu reprodukciju možete pronaći u ovoj knjizi. Prepoznaćete ga kao nakrivo posađeni dezen teško dokučive logike.

Precrtavajući šumu linija i površina s pronađene test stranice za proveru rada laserskog štampača pokušao sam da se pozabavim prirodom medija koji čini osnovu ovog projekta. Nakon višečasovnog zurenja u narušenu belinu stranice „ilustratora“ oči su već počele ozbiljno da mi suze, ali sam znao da tom crtežu nešto nedostaje. Tek kada sam među crne linije umetnuo jedan red teksta, stvari su legle na svoje mesto. Kao malu posvetu Raši Todosijeviću i praksama jugoslovenskih konceptualnih umetnika, tamo sam upisao: „nijedan dan bez crte: 04/05/10″. Kada se sve sabere, ne mislim da je to umetnost. Ali sam čvrst u uverenju da jeste rad. Ako u njemu prepoznate moje sklonosti i ironiju, sve je u najboljem redu.

+ + +

Nakon „spektakla“ iz maja 2010. godine, u čijoj najavi se čitala duhovita referenca na situacionističku kritiku potrošačkog društva, Laserski samit jeftine grafike nalazi se pred izazovom novog samopromišljanja i odabira narednog koraka. Ne znamo šta nas čeka na trećem okupljanju oko te naizgled jednostavne stvari — traga tonera laserskog štampača na hartiji. Jedno je sigurno: promena stiže, brzinom od dvadesetak stranica u minutu.

- – -

aleksandar maćašev / book
print / screen / paint / space
macasev.com/book
- – -
mikser books, beograd, oktobar 2010.
- – -
urednik: aleksandar maćašev
txt: steven heller
ad+d: andrej dolinka
- – -
štampa: standard 2, beograd
plastični omot: tek četvrti ili peti plastičar, nakon (isto toliko – 1) ludaka
hartija: stora enso lux cream 80 gsm, voluminozna
slova: ff din (albert-jan pool / fontfont, 1995) + ff scala (martin majoor / fontfont, 1990)
- – -
fotografije: saša reljić

- – -

- – -
foto: corby01-corby04 — andrej dolinka /
andrej dolinka. not dead — milica mitić
- – -
rad le corbusier. not dead. izveden je na mikseru 2010, u okviru selekcije časopisa kvart — izložbe uključujem — koja je činila deo art zone. sastoji se iz dva dela — intervencije na jednom od unutrašnjih zidova silosa broj 4 (natpisa izvedenog fasadnom bojom na sirovom betonu) i digitalno štampanog lifleta koji sadrži prvi deo priče pod nazivom „polje sila“. liflet je izveden u tiražu od 300 primeraka i bio je postavljen na demontirani ventilacioni kanal pronađen na licu mesta. kako su dani miksera 2010 odmicali, lifleta je bilo sve manje. publika je, tako, učestvovala u ‘osiromašenju’ rada i njegovom svođenju na iskaz ispisan na zidu: le corbusier. not dead. hvala joj na tome što je, obavljajući jednostavnu radnju na koju je bila pozvana, dodala korbiju vremensku komponentu. u istom procesu, s rada je ‘uklanjan’ literarni, privatni i intimni sloj, odstranjivan je šum dodatnih referenci i sasvim lične mitologije. tako se došlo do njegovog najopštijeg značenja, čitljivog svakome ko je, makar i ovlašno, upoznat s le korbizijeovim idejama o arhitekturi.
- – -
deo svake legende kojima su naznačeni autori radova predstavljala je njihova izjava u vidu jedne reči/pojma koji, u skladu s konceptom i nazivom izložbe, uključuju. moj pokušaj da proširim to ograničenje ‘jedne reči’ na sintagmu i potpišem rad kao nešto što uključuje polje sila, doveo je do zabune, te je natpis kazivao da rad … not dead ‘uključuje’ sintagmu. u neku ruku to jeste istina. zbir njegovih delova, ‘reč’ ispisana na zidu i ‘reč’ odštampana na papiru, zbilja čine sintagmu. nisam zamarao selektorku/kustoskinju izložbe miu david zahtevom da se legenda ispravi. greške ponekad umeju da obogate stvari. pa ipak, insistiram na tome da moj rad le corbusier. not dead. uključuje polje sila. ne odstupam ni makac.
- – -
zahvaljujem se darinki pop-mitić, bez čije pomoći i truda bi moj rad možda ostao bez ključnog dela — natpisa na zidu silosa. hvala i sveboru midžiću za podršku.
- – -
prvi deo priče „polje sila“ (blog txt.andrej.dolinka)
- – -
x | ♥

urednik kataloga je dejan sretenović, glavni kustos msub.
- – -

- – -
foto: saša reljić, msub

prethodne sedmice (11. i 12. marta 2010) u beogradu je održana konferencija dizajner: autor ili univerzalni vojnik na kojoj sam nastupio s izlaganjem pod nazivom ‘stanje u trupama’, čiji tekst predstavljam i ovde.

edit [9. septembra 2010]: video zapis mog izlaganja možete pogledati ovde.

ko sam ja?
moje ime je andrej dolinka. radim kao dizajner u muzeju savremene umetnosti u beogradu. neko bi dodao da sam tamo glavni dizajner, što bi bilo blago preterivanje utoliko što sam jedini. pripadam soju ljudi za koji se među grafičkim dizajnerima čuva posebno mesto u srcu — naime, završio sam arhitektonski fakultet i rešio da se odatle otisnem u ovu struku. možda ta činjenica o razlici u školovanju nije presudna, ali spada u korpus stvari koje čine da se u oblasti grafičkog dizajna i među ljudima koji ga prakticiraju ponekad osećam, što bi se reklo jezikom dramaturgije, kao riba na suvom. osim što je izvor gotovo neiscrpnog komičkog potencijala, takva situacija pruža mi, možda, i mogućnost blago iskošenog pogleda na stvari kojima se bavimo na ovoj konferenciji. kad sam dobio poziv da učestvujem na njoj, vrlo brzo sam rešio da taj pogled iskosa unekoliko produbim i iskoristim u svrhu jednog malog istraživanja koje sam — u skladu s natkriljujućim, delimično militarističkim tematskim okvirom čitavog ovog događaja — nazvao ‘stanje u trupama’.
- – -

- – -
otkud istraživanje?
ono što sam želeo da izbegnem jeste da se bavim načelnim, teoretskim ili opštim reflektovanjem složene teme koja je odabrana za konferenciju. s druge strane, želeo sam da izbegnem i da govorim isključivo iz sopstvenog, pojedinačnog iskustva. ono čime sam odlučio da se pozabavim jeste da obavim seriju razgovora s nekolicinom beogradskih grafičkih dizajnera mlađe generacije i na osnovu tog malog uzorka pokušam da ustanovim kako po pitanju uloge te profesije izgleda situacija na terenu u srbiji danas.
- – -
ko su ispitanici i na osnovu čega su odabrani?
takvu moju odluku dodatno je opredelila i učvrstila činjenica da se u poslednjih nekoliko godina upravo u tom uzrastu grafičkih dizajnera desila jedna, što se mene tiče, nezapamćena stvar. upravo suprotno lokalnom običaju da se u okviru struka odnosi regulišu ‘preko nišana’, uz zavist i surevnjivost, najednom se pojavila jedna šarolika generacija koja se vremenom profilisala kao scena. ne samo kroz govor jednih o drugima, već i kroz profesionalnu podršku i, što je najvažnije, inicijative ‘odozdo’ i rad na zajedničkim, brzim, malim i participatorno organizovanim projektima.

ovo su ljudi s kojima sam obavio razgovore:
* nebojša cvetković
* dizajn studio metaklinika (nenad trifunović i lazar bodroža)
* dizajnerska grupa day by day (bratislav milenković i marko gole)
* katarina šoškić
* željko lončar
- – -
metod
zamisao nije bila da pođem od neke premise za koju bih tražio potvrdu kroz razgovor s ljudima koje sam po tom kriterijumu odabrao, već da pokušam da na osnovu njihovih odgovora na određena pitanja, odnosno blago usmereni govor o iskustvima koja su stekli u raznim vidovima rada u grafičkom dizajnu, sačinim presek stanja na terenu i uočim eventualne opšte/zajedničke poglede ove generacije dizajnera na ulogu struke u srbiji danas, ali i specifičnosti koje odlikuju njene pripadnike kao autorske ličnosti.

odlučio sam da razgovore ne predstavim u obliku intervjua u direktnom govoru, već sam dopustio sebi da blago apstrahujem iskaze ovih ljudi, a u potrazi za nekom vrstom dijagnoze stanja.
- – -

- – -
pitanja/teme
pitanja kojima je usmeravan razgovor unekoliko su varirala i organski se prilagođavala situaciji, ali sam se trudio da pokrijem sledeće teme:
* edukacija — kada su ispitanici diplomirali i kako im sada, nekoliko godina nakon sticanja diplome, deluje period školovanja
* prvi koraci u poslu
* rad u advertajzing agencijama
* rad za klijente iz oblasti ‘visoke’ kulture — kulturne institucije
* rad u oblasti ‘alternativne’ kulture
* rad na samostalnim projektima
* uloga grafičkog dizajnera u društvenom polju, granice njegovog uticaja u zavisnosti od discipline kojom se bavi
- – -
[nebojša cvetković]
rođen je 1979. godine. završio je fakultet primenjenih umetnosti, odsek za grafički dizajn 2003. godine. radio je u advertajzing agenciji can u beogradu. tim u kojem je učestvovao cvetković realizovao je kampanju za banku societe generale, zahvaljujući kojoj je osvojio nagradu grifon. nakon rada u agenciji, s kolegom manetom radmanovićem formira dizajn studio pure, što je jedan od prvih ovdašnjih koraka u tom smeru. cilj je bio da se napravi svojevrsna odstupnica u odnosu na reklamnu industriju i pronađe okvir u kom bi njih dvojica mogli da istražuju druge forme grafičkog izraza. studio pure je rasformiran nakon godinu dana. cvetković je nastavio slobodnjački rad, povremeno za manje advertajzing agencije. što se tiče institucija kulture, sarađivao je s filmskim centrom srbije. najpoznatiji njegov freelance angažman jeste onaj za muzički (i umetnički) festival dis-patch.
- – -

- – -
cvetković je jedan od dizajnera koji je više puta menjao ‘agregatno stanje’. rad u prvoj agenciji pokazao se za njega previše lišen autonomije i podrške, preuzak za njegov autorski talenat, u velikoj meri posvećen ilustraciji. reklamna industrija za solidan novac otkupljuje jedan deo kreativne ličnosti dizajnera, smešta ga u sistem gde on, zapravo, tek u vrlo ograničenoj meri donosi odluke i utiče na kampanju. u agencijskom dizajnu (‘prijatnom rasporedu postojećih elemenata’, kako ga je cvetković definisao tokom razgovora) ne ostaje mesta za pitanja društvene odgovornosti i dizajneru ostaje da postepeno povišenje grafičkih, likovnih kvaliteta kampanja ili pakovanja proizvoda doživljava kao granice pozitivnog uticaja na zajednicu. u takvom sistemu često se u pakovanju proizvoda i poruka ceni određena vrsta rutine i već prihvaćenog stila, dok klijent u velikom broju slučajeva dolazi u agenciju s jasnom predstavom o tome šta želi, do te mere da ponekad dovodi u pitanje i potrebu za postojanjem dizajnera kao profesionalca.

s druge strane, život dizajn studija pure bio je omogućen kontaktima koje su on i radmanović stekli zahvaljujući advertajzingu. rad za usaid i druge klijente nije, ipak, bio u stanju da na duže staze ‘pokrije’ izdavanje magazina pure i realizaciju drugih poduhvata kroz koje su cvetković i radmanović imali nameru da istražuju. nešto je od agencijske infrastrukture, ipak, nedostajalo ovoj dvojici autora, a to su account manager ili producent — neko ko bi se bavio klijentima.

cvetkovićevo iskustvo sa filmskim centrom srbije — dakle s jednom državnom institucijom kulture — pokazalo je boljke koje prožimaju dobar deo poslovnih odnosa kod nas. kada se dizajner nađe usred promena u personalu, čak i u slučaju institucije, samo sreći može da zahvali što ima potpisan ugovor i što je taj ugovor potpisala jedna, a ne neka druga osoba. rad za klijenta iz oblasti ‘visoke’ kulture, ispostavilo se, podrazumeva dosta nepovoljnu razmeru između količine posla i visine honorara. međutim, taj je klijent spreman da dizajneru pruži veći stepen autonomije i ima razumevanja za hrabrija grafička rešenja.

još veći, gotovo sasvim otvoren prostor za autorsko istraživanje u oblasti vizuelnog izražavanja, cvetković je pronašao u okrilju festivala dis-patch. u početku je klijent imao jasnu želju kako bi materijal trebalo da izgleda i šta bi bili pomenuti elementi kojima dizajner barata. međutim, od svog trećeg izdanja, dis-patch je postao sasvim slobodan poligon za nebojšu i sada, godinama potom, već ga smatramo ravnopravnim delom tima koji radi na festivalu, a vizuelni identitet koji kreira za njega ostaje kao naročit doprinos ovdašnjoj kulturi, koliko i nastupi muzičara i umetnika na samom dis-patchu. da sve ne bi bilo sasvim ružičasto, rad za ‘alternativnu’ kulturu ume da bude praćen određenim smanjenim stepenom uređenosti, prekratkim rokovima i malim honorarima. međutim, kreativni ‘ventil’ (kako ga i nebojša naziva) koji mu se daje u toj situaciji do te je mere dragocen da se iscrpljujući tempo lako zaboravi.

rad na sopstvenim projektima još je jedna stvar po kojoj je cvetković poznat, a ponajviše po projektu graphisms. njegova stalna potreba za pomenutim ‘ventilom’, za istraživanjem sopstvenih strasti u okviru struke ispoljava se kroz uporno započinjanje, skiciranje i planiranje mnogobrojnih manjih projekata koji tek povremeno dožive realizaciju, ostajući u katakombama hard diskova da čekaju svoj trenutak.

nebojsacvetkovic.com
ncmessbook.blogspot.com
behance.net/ncvetkovic

- – -
[metaklinika / day by day]
sledeći razgovor koji sam vodio bio je zanimljiv jer me je naterao da stalno okrećem glavu levo-desno i zapisujem iskaze četiri mlada čoveka koji su, bogami, umeli da govore i u isto vreme.

dizajn studio metaklinika čine grafički dizajner nenad trifunović i ilustrator lazar bodroža, uz fotografa dušana đorđevića, koji je bio prisutan, ali je imao pametnija posla nego da udovoljava neobičnim prohtevima čoveka koga je netom upoznao. u drugom uglu prostorije bili su bratislav milenković i marko gole, koji čine dizajnerski kolektiv day by day. svi su diplomirali na fpu 2008. godine, osim trifunovića koji je fakultet završio 2005. nenad se još po jednoj stvari razlikuje od ostalih učesnika u tom razgovoru. on jedini među njima ima iskustvo rada u advertajzing agenciji, i to istoj onoj gde je svoj ‘reklamni’ deo karijere započeo i nebojša cvetković — can advertizingu. bilo mi je zanimljivo da čujem kako o svom pozivu misle ovi momci koji, uz sve međusobne razlike, uporno hodaju (i da, ostaju na nogama) po ivici između izrazitog autorskog iskaza i svega što prati rad za klijenta.

tokom ovog razgovora nametnula se i tema obrazovanja grafičkih dizajnera i sva četvorica sagovornika imala su dosta toga da kažu o svom školovanju na fpu. na trenutke su čak delovali kao gnevni mladi ljudi koji su prošli kroz staromodan sistem edukacije, baziran gotovo isključivo na likovnoj obuci i ideji o grafičkom dizajneru/ilustratoru kao o samostalnom umetniku kome pripadaju nekakve privilegije u društvu. njihova reakcija utoliko ne čudi — udružili su se u svojevrsne kolektive i stalno preispituju svoje mesto u polju struke, dok zadržavaju nešto što bih nazvao autorskim integritetom. pored edukacije, kojoj priznaju pomak nabolje zahvaljujući demonopolizaciji položaja fpu, ističu i nepostojanje odgovarajućeg strukovnog udruženja i/ili sindikata koji bi u određenom smislu uredio odnose na ovdašnjoj sceni.
- – -

- – -
metaklinika je osnovana da bi se kreirala neka vrsta pravne sigurnosti za njene članove, ali i zbog toga da bi se pred klijentima nastupilo u određenom obliku povišenog stepena formalizacije, dakle na obostranu korist dizajn studija i onih koji ga angažuju. dodatni kvalitet udruživanja u dizajn studio jeste i to što smanjuje uticaj freelancerskih boljki. ta reč ne stoji tu slučajno. nenad je to ilustrovao sasvim konkretnim primerom: ‘bolestan sam pet dana i nisam u stanju da ustanem iz kreveta. da radim samostalno, klijent bi zbog toga trpeo, ili bih izgubio posao’. stavovi koje sam čuo od lazara i nenada u skladu su s portfolijom metaklinike. kako je trifunović to definisao, oni teže tome da borave i rade u svojevrsnoj međuzoni, graničnom polju između ‘autorskog’ i ‘komercijalnog’. njihov rad do sada se odvijao pre svega u polju kulture, uz nekoliko poslova za potrebe biznisa. nakon rada na festivalu internacionalnog studentskog teatra (fist), gde je naročito zapažena kampanja iz 2007. godine, koju su realizovali u saradnji s monikom lang i željkom lončarem, pozicionirali su se izložbom o miri trailović sve što smo zaboravili, i ovaj telefon u czkd-u 2008. godine. usledili su filmski festival slobodna zona i vizuelni identitet aktuelne sezone pozorišta atelje 212. bodroža mi je na pitanje kako metaklinika dolazi do klijenata ili pak oni do nje, u svom analitičkom stilu predstavio razliku između naručilaca iz oblasti kulture i onih iz biznisa: u kulturi ljudi prate i cene reference i prethodne projekte, dok se u biznisu manje-više sve zasniva na ličnim poznanstvima. tako to, valjda, izgleda u jednom dizajn studiju koji se u dobroj meri profilisao kroz rad u polju kulture. metaklinika postoji već dve godine, za koje vreme u finansijskom pogledu posluje ujednačeno, dok joj percepcija u javnosti doživljava neprekinuti rast.

metaklinika.com

- – -

- – -
day by day, uprkos mom pređašnjem uverenju, nije dizajn studio u pravom značenju te sintagme. bratislav milenković i marko gole su dva freelancera koji se po potrebi udružuju u kolektiv pod tim imenom i zajednički nastupaju. upoznao sam ih kao odlične i pouzdane ilustratore dok sam radio u magazinu huper i već tada sam uočio i njihove međusobne razlike. bratislav je odlučan mladić koji je nakon iscrpljujućeg samostalnog rada rešen da se oproba u timskom komercijalnom okruženju advertajzinga i iskuša svoje sposobnosti na novoj vrsti zadatka, gde bi klijenti bili veći i zahtevniji od onih sa kojima je samostalno sarađivao. pored sklonosti tržišnoj logici, milenković ističe i da je kao freelancer verovatno u stanju da više zaradi, ali da je stalna neizvesnost u pogledu angažovanja i toga da li će i kada, zapravo, biti plaćen za obavljeni posao ono što ga upućuje na agencije. marko gole je ilustrator koji odgovara ideji o povučenom umetniku nesklonom samopromociji. marko malo govori, ali moje iskustvo s njim pokazuje da ta tiha voda, poslovično, svrdla kroz bregove. moram da istaknem da su marko i bratislav proizveli dve najbolje naslovne strane hupera kojima sam rukovodio u pogledu art direkcije.

daybyday.rs

- – -
[katarina šoškić]
katarina šoškić sebe ne doživljava kao dizajnerku. završila je višu školu likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u beogradu 2008. godine, a sada je na postdiplomskim studijama na odseku za dizajn univerziteta primenjenih umetnosti u beču. njeno iskustvo u praksi gotovo sasvim je ograničeno na polje (alternativne) kulture i dublje zalazi u domen vizuelnih umetnosti nego grafičkog dizajna (ukoliko još iko uspeva da odvoji to dvoje). ono što sam doznao u razgovoru s njom, koji jedva de je bilo potrebe usmeravati, jeste da je njena differentia specifica u odnosu na ostatak ‘scene’ koji sam upoznao i ispitao, posvećenost ideji edukacije u dizajnu. tokom školovanja i razvoja kao osobe koja neprestano sebi postavlja pitanja, katarina je shvatila da ona — kao i njene kolege, manje-više bez obzira na školu koju pohađaju — ima ozbiljan problem s tim kako to obrazovanje izgleda i na koji način je ustrojeno. prema sopstvenom iskazu, ona je čvrsto rešena da, koliko je to u njenoj moći, preuzme odgovornost za svoj lični poriv, ali i za jedno pitanje od šireg, pa i društvenog značaja, te da se u što većoj meri osposobi za to da se jednog dana u srbiji posveti predavanju. zanimljivo je bilo čuti šta katarina šoškić sve ima da kaže po pitanju odgovornosti dizajnera, o mentalnom procesu koji stoji iza odluka da se u dizajnu uradi jedna ili druga stvar, o posvećenosti čitanju značenja koje se u oblikovanju proizvodi. na moje pitanje gde će i kako ona sprovesti svoj naum u polju edukacije, nakon što stekne iskustvo i neophodne sertifikate, kaže da su se stvari u nekoliko poslednjih godina ipak pokrenule i da računa da će se takav pokret ubrzati dok njeno školovanje još traje.
- – -

- – -
katarina je bila sigurna da ne želi da radi u nekoj od ovdašnjih agencija. imala je priliku da u okviru prakse sarađuje s dizajnerskom grupom škart, gde je njen čvrst ‘autorski’ i misleći senzibilitet našao dodatnu potporu. radila je za nekolicinu muzičkih sastava, prvo po liniji poznanstva. ističu se njena rešenja za neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar i, kasnije, beogradski bend repetitor. pored toga, zanimljiva su njena istraživanja u formatu knjige, kroz koja se jasno izražava njen intimistički odnos prema kreativnom procesu.

katarinasoskic.net

- – -
[željko lončar]

željko lončar je završio fakultet primenjenih umetnosti u beogradu, na odseku za grafiku i opremu knjige 2006. godine. njegov put do fpu nije bio radikalan koliko onaj katarine šoškić, koja je studirala programiranje na prirodno-matematičkom fakultetu, ali je njegovo školovanje u gimnaziji prirodnog smera proteklo u blagom žaljenju za onim što je slušao od svojih prijatelja koji su pošli u srednju dizajnersku školu. nakon intenzivnih jednogodišnjih priprema za upis na fpu, sam tok studiranja je za lončara bio razočaravajuć, kako u pogledu tempa, tako i što se tiče ‘savremenosti’. željko se u tome slaže sa svojim kolegama i saradnicima iz metaklinike i fakultet koji je završio precizno označava kao školu opterećenu akademizmom.

lončar kaže da je granica između grafičkog dizajna i umetnosti veoma zamagljena i propusna. otud njegova praksa istovremeno pokriva polja grafike, ilustracije i dizajna. radi kao freelancer, često u saradnji s drugim autorima. nije radio u agencijama.

malo je radio u ‘komercijalnoj’ sferi. ta praksa za njega podrazumeva aritmetičku sredinu između određenog nivoa dizajnerovog grafičkog standarda s jedne i zahteva klijenta i vizuelnog identiteta njegovog preduzeća s druge strane. dakle, vraćamo se na cvetkovićevu definiciju ‘prijatnog rasporeda zadatih elemenata’, gde dizajner svesno stišava svoj autorski impuls i čuva ga za neku bolju priliku. takva prilika, kao što smo već videli, često dolazi kada dizajneri dobiju šansu da rade za klijenta koji dolazi iz polja kulture. željko je, već sam pomenuo, bio jedan od autora dizajna za festival fist 2007. godine. klijent je u tom slučaju bila grupa studenata fakulteta dramskih umetnosti koja je, kao po običaju, nastupila bez briefa. dizajneri su ih zamolili da sastave makar bazičan popis zahteva. iz toga je proistekao spisak ključnih reči ili sintagmi kojima su organizatori pokušali da definišu identitet festivala: za mlade, kreativan, energičan itd. dizajneri su na takav brief odgovorili tako što su oblikovali devet grbova, jakih grafičkih znakova koji na duhovit i istovremeno monumentalan način ilustruju pobrojane pojmove.
- – -

- – -
lončar stalno radi na sopstvenim projektima, opet paralelno u disciplinama grafike, ilustracije i dizajna. vremenom je uočio da se radovi te vrste gomilaju na hard diskovima u obliku neupotrebljenih fajlova, koje eventualno prikazuje na svom blogu. međutim, fetišista u njemu (i samo ću napomenuti da mi je u razgovoru referirao na teorijski esej waltera benjamina umetničko delo u doba mehaničke reprodukcije) nije mu dao mira i otud potiče inicijativa u saradnji s nekolicinom prijatelja da se ti ‘nestabilni’ fajlovi prevedu u fizički oblik printova limitirane serije u tehnici sito-štampe. jedna od prvih vidljivijih posledica te inicijative je silkskrin, izložba dvobojno odštampanih razglednica/novogodišnjih čestitki, oko koje se okupio dobar deo autora koji se svrstava u ‘generaciju’ o kojoj govorim. željko učestvuje u još jednom zanimljivom projektu — časopisu posvećenom alternativnom grafičkom dizajnu smart guides, koji je kao svoj diplomski rad pokrenula milica pantelić. za sada se pojavio nulti broj u formi .pdf zina, praćen jednobojnim plakatom izvedenim u sito štampi. logika kojom se milica i željko vode je — ukoliko ne postoji ono što ti je potrebno, napravi to sam. u vrlo svedenom polju magazinske produkcije s temom oblikovanja u srbiji, smart guides predstavlja dragocen pokušaj.

zeljkoloncar.blogspot.com
+
turbosutra.blogspot.com
smartguides1.blogspot.com