Filip Bojović iz grupe A3.Format me je pozvao da napišem uvodni tekst za publikaciju u kojoj će biti predstavljeni radovi iz Srbije pristigli na konkurs Balkan: Lažni idoli. Tekst je bio predstavljen i kao „materijal za čitanje” u okviru izložbe održane u galeriji Doma omladine Beograda od 27. jula do 9. avgusta 2011. godine. Do sada je objavljen samo slovenački deo selekcije, dok se na zbirke radova iz Hrvatske i Srbije i dalje čeka.
- – -
- – -
STVARI NISU TAKO JEDNOSTAVNE: U ZAMKAMA NAVODNIKA
Poziv grupe A3.Format upućen mladim dizajnerima i umetnicima da se načini kolekcija portreta balkanskih lažnih idola, na prvi pogled deluje kao početak putovanja po krajoliku koji nam je dovoljno poznat, detaljno istražen i precizno mapiran. Stvari, međutim, nisu tako jednostavne. Našli smo se na teritoriji gde se krije nekoliko zamki.
Zamka #1: „Balkan”
Već u okviru samog naslova projekta Balkan: lažni idoli formira se polje jezika, značenja, diskursa, koje od nas traži da pristanemo na barem dve stvari. Prva od njih je „Balkan”. Ne stavljam tu reč slučajno u znake navoda. Ona u naslovu projekta, pretpostavljam, služi kao džoker kojim se donekle izbegava potencijalna nelagoda u pogledu prostorne, političke i istorijske odrednice njegovog obuhvata. Ovaj projekat odigrao se paralelno u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. Postoji nekoliko drugih naziva kojima bi taj kulturni prostor mogao da se definiše, i svi su podjednako neadekvatni. Međutim, u datom svojstvu, na tom mestu u naslovu, pokraj sintagme lažni idoli, Balkan je onaj kakav nam predočava knjiga Marije Todorove Imaginarni Balkan, stabilni sistem stereotipa kojima Zapad definiše identitet ljudi koji nastanjuju jedan ograničeni geografski prostor, sistem formiran uz pristanak i saučesništvo samih stanovnika tog podneblja.
Stvari, međutim, nisu tako jednostavne. Proizvođenje lica sumnjivih kvaliteta, namera i ideologija u idole nije balkanska specifičnost. Svakoj ovdašnjoj široko obožavanoj estradnoj pojavi možemo pronaći niz pandana na većini tačaka na globusu. Svaki heroizovani kriminalac iz Srbije ima nekoliko globalno priznatih uzora. Saradnici s nacističkim okupatorom, pa i same vođe raznih fašizama imaju svoje ljubitelje čak i u sredinama koje su najteže stradale tokom Drugog svetskog rata.
U raljama „balkanske zamke” krije se još jedna klopka, razvijena tokom postjugoslovenskog perioda „balkanske” istorije, u ideološkom pogledu obeleženog antikomunizmom. Tu klopku čini duboko uverenje da je idolatrija nasledna bolest koju nam je na staranje ostavio titoizam. Slavljenje vladara, naravno, nije izum socijalizma, premda je u zemljama s tim društvenim uređenjem doživelo razmere paroksizma. Zanimljivo je da se prilikom odbacivanja socijalističke prošlosti ignorišu emancipatorska svojstva tadašnje politike, šire istorijske i društvene okolnosti, pa i činjenica koju istoričarka umetnosti Bojana Pejić ističe u tekstu „’Tito’ ili ikonizacija jedne predstave”, objavljenom u okviru zbornika Novo čitanje ikone (ur. Dejan Sretenović, Geopoetika, Beograd, 1999), a to je da pre Titove smrti u Jugoslaviji nije postojala zakonska obaveza isticanja predsednikove slike. Slično se dogodilo u Sovjetskom savezu s likom Vladimira Iljiča Lenjina, koji je naširoko i kroz predstave ogromnih razmera ikonizovan tek nakon smrti.
Ono što, donekle, jeste „balkanska” differentia specifica, a tiče se i idolatrije i ikonizacije, jeste uporni rad na rehabilitaciji ovdašnjih saradnika s okupatorom i osuđenih ratnih zločinaca. Zanimljivo je da „izjednačavanje antifašističkih pokreta” iz Drugog svetskog rata koincidira sa slavljenjem optuženika za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti izvršene u ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Oba procesa praćena su proizvodnjom, distribucijom i reetabliranjem ikoničkih predstava. Portret Milana Nedića izložen je u okviru „ikonostasa” u Vladi Republike Srbije. Predstave Draže Mihailovića preplavljuju Srbiju, od ravnogorskih skupova do tezgi sa suvenirima i četničkom parafernalijom. Idolatrija u slučaju „komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske u otadžbini” upravo doživljava svoju kulminaciju u maničnoj potrazi za njegovim grobom i nastavkom procesa rehabilitacije.
Ikoničke slike Radovana Karadžića i Ratka Mladića su tokom proteklih petnaestak godina — koliko je trajalo njihovo skrivanje od hapšenja i izručenja haškom tribunalu, pa samim tim i njihovo fizičko odsustvo iz nama poznate realnosti — agresivno diseminirane, do te mere da su u potpunosti zamenile svoje označene. Hapšenje Radovana Karadžića u „lažnom”/novom identitetu živopisnog Dragana Dabića označilo je potpuni raskid veze između slike i njenog modela. Slično se dogodilo i u slučaju Ratka Mladića. Iza slike generala jake vilice s mišićevskom šapkom na glavi pojavio se ostareli, zapušteni čovek zamućenog pogleda. Njihove ikoničke slike neće biti “proširene i dopunjene” u drugom izdanju. One imaju sopstveni život.
Zamka #2: „Lažni idoli”
Druga zamka ovog projekta leži u nespremnosti da se pozabavi samim fenomenom koji ističe kao predmet svog interesovanja. Pitanje šta je idol nije jednostavno, a ovde se, rekao bih, uzima kao neupitno usvojeno znanje. Naročito kada poziv na ispitivanje idolatrije dolazi iz sistema koji se služi vizuelnom reprezentacijom, u ovom slučaju to je grafički dizajn, priroda idola kao slike morala bi biti razmotrena.
Idol je proizvod ljudskog delanja, materijalna ili mentalna slika/predstava za koju se vezuje obožavanje — idolatrija. Sintagma lažni idoli priziva starozavetni pasaž o deset božjih zapovesti, među kojima se greh idolatrije — obožavanja bilo kakve predstave, bilo kog idola namesto samog boga — kotira veoma visoko. U tom smislu, pomenuta sintagma je tautološka. Ne postoje „pravi” ili „ispravni” idoli. Ukoliko istupimo iz polja religijske dogme i pretpostavimo da postoji podela na „lažne” i „prave” idole, ne možemo ignorisati njenu arbitrarnost. Takvo razvrstavanje, umesto religijske dogme, sledi smernice ideologije ili preskribovanog morala. Pobrojavanje „lažnih” idola tako postaje formiranje spiska nepodobnih po političkoj ili etičkoj liniji. Ko će završiti na kojoj strani zavisi samo od politike selektora.
Mesto na kojem se otvara prostor za takvu arbitražu, ali i za druga tumačenja ikone, jeste procep koji u tekstu „Novo čitanje ikone”, objavljenom u istoimenom zborniku, pominje Dejan Sretenović: „U strahu od idolatrije, pošto se uklanja suština (stvarno prisustvo) iz ikone, otvara [se] procep između slike i njenog prototipa. Ovaj procep čini prostor za posmatrača da ‘uđe’ u ikonu. [...] Pitanje ‘procepa’ između označavajućeg i označenog dovodi u vezu svetu ikonu sa bilo kojom drugom ikonom ‘slavljenom’ u savremenoj popularnoj kulturi ali koncipiranom unutar sasvim različitog modela predstavljanja.” To je isti procep koji se javlja između „Tita” iz naslova teksta Bojane Pejić i realnog Josipa Broza — zazor u strukturi ikoničkog znaka, gde je predstava zasnovana na sličnosti s označenim.
Od našeg odnosa prema ikoničkoj slici zavisi da li u taj procep ulazimo ili pak kroz njega upadamo u provaliju proizvedenih i nagomilanih značenja. Radovi pristigli na konkurs za Lažne idole kroz ironiju pokazuju da procep između slike i njenog prototipa uvek postoji, da je u nekim slučajevima on toliki da se veza među njima teško može i uspostaviti. Oni ulaze u dijalog upravo s pomenutim procepom, unapred naznačivši odabrani idol kao lažni. Tek ukoliko bi se tako razvijene (re)interpretacije predstavljenih ličnosti stavile u dijalog s njihovim postojećim ikoničkim predstavama, dobili bismo neku vrstu kompozitne dijalektičke slike, koja bi isticala najvažnije — da stvari nisu tako jednostavne.
Izbor i tretman „lažnih idola” predstavljenih na radovima u okviru ovog projekta zanimljiv je i iz drugih razloga. Očekivano, pristup je u većini slučajeva ironijski i karikaturalan. Sa stanovišta „ikoničnosti” najzanimljiviji su portreti na kojima su odabrane ličnosti predstavljene — bez lica. Ne verujem da se radi o slučajnosti ili pak (samo) o uverenju da ih prepoznatljivima čine druge karakteristike. Da bi se prilikom posmatranja ikone stupilo u vezu s arhetipom, lik prikazan na slici mora imati oči, jer su one, kao u često upotrebljavanoj i potrošenoj frazi, „ogledalo duše”. Tamo gde su na slikama izbrisana lica, uspostavljanje veze s označenim je onemogućeno. Pored toga, sugeriše nam se njihovo odsustvo, pre svega na metaforičkom planu. Te predstave učinile su pola koraka prema svojevrsnom „lakom” ikonoklazmu.
S obzirom na sastav grupe „lažnih idola”, možemo doći do određene ideje odakle, u političkom i kulturnom pogledu, dolaze autori njihovih portreta. Kada se to uzme u obzir, odabir nekih ličnosti predstavlja iznenađenje. Čak i tamo gde iznenađenja nema, pitanje je u kojoj je meri pomenuti sastav zbilja reprezentativan. „Idolski potencijal” pojedinih ličnosti u ovom izboru deluje kao precenjen. Jedan deo njih pripada „obaveznom delu programa”, premda im je ikoničnost vezana za epohu devedesetih godina prethodnog veka. Paradoksalno, ikonizovanje, pa bilo ono i ironično, doprinosi fetišizaciji nekoga ko izvorno nema potencijal idola.
Zamka #3: „Pravi idoli”
Ukoliko među nama i dalje važi dogovor da smo, makar za potrebe rasprave, pristali na to da se podela na „lažne” i „prave” idole može načiniti, ne mogu da se otmem porivu da zamislim ovaj projekat u inverziji. Bilo bi mi veoma zanimljivo da vidim radove koji bi odgovorili na temu Balkan: Pravi idoli. Ko bi bio spreman da načini taj izbor? Ko bi napustio sigurnost skloništa definicije po negaciji? Ko su ličnosti kod kojih procep između slike o njima i realnosti ne ostavlja prostor za preispitivanje?
Ta margina je, zapravo, mesto dobrodošle društvene napetosti i dijaloga. Refren koji kaže da stvari nisu uvek, ili nisu samo onakve kakve nam se isprva čine, u tom procepu odzvanja istinitošću. Stvari nisu jednostavne, i u tome se krije njihova dragocenost.
