prethodne sedmice (11. i 12. marta 2010) u beogradu je održana konferencija dizajner: autor ili univerzalni vojnik na kojoj sam nastupio s izlaganjem pod nazivom ‘stanje u trupama’, čiji tekst predstavljam i ovde.
edit [9. septembra 2010]: video zapis mog izlaganja možete pogledati ovde.
ko sam ja?
moje ime je andrej dolinka. radim kao dizajner u muzeju savremene umetnosti u beogradu. neko bi dodao da sam tamo glavni dizajner, što bi bilo blago preterivanje utoliko što sam jedini. pripadam soju ljudi za koji se među grafičkim dizajnerima čuva posebno mesto u srcu — naime, završio sam arhitektonski fakultet i rešio da se odatle otisnem u ovu struku. možda ta činjenica o razlici u školovanju nije presudna, ali spada u korpus stvari koje čine da se u oblasti grafičkog dizajna i među ljudima koji ga prakticiraju ponekad osećam, što bi se reklo jezikom dramaturgije, kao riba na suvom. osim što je izvor gotovo neiscrpnog komičkog potencijala, takva situacija pruža mi, možda, i mogućnost blago iskošenog pogleda na stvari kojima se bavimo na ovoj konferenciji. kad sam dobio poziv da učestvujem na njoj, vrlo brzo sam rešio da taj pogled iskosa unekoliko produbim i iskoristim u svrhu jednog malog istraživanja koje sam — u skladu s natkriljujućim, delimično militarističkim tematskim okvirom čitavog ovog događaja — nazvao ‘stanje u trupama’.
- – -
- – -
otkud istraživanje?
ono što sam želeo da izbegnem jeste da se bavim načelnim, teoretskim ili opštim reflektovanjem složene teme koja je odabrana za konferenciju. s druge strane, želeo sam da izbegnem i da govorim isključivo iz sopstvenog, pojedinačnog iskustva. ono čime sam odlučio da se pozabavim jeste da obavim seriju razgovora s nekolicinom beogradskih grafičkih dizajnera mlađe generacije i na osnovu tog malog uzorka pokušam da ustanovim kako po pitanju uloge te profesije izgleda situacija na terenu u srbiji danas.
- – -
ko su ispitanici i na osnovu čega su odabrani?
takvu moju odluku dodatno je opredelila i učvrstila činjenica da se u poslednjih nekoliko godina upravo u tom uzrastu grafičkih dizajnera desila jedna, što se mene tiče, nezapamćena stvar. upravo suprotno lokalnom običaju da se u okviru struka odnosi regulišu ‘preko nišana’, uz zavist i surevnjivost, najednom se pojavila jedna šarolika generacija koja se vremenom profilisala kao scena. ne samo kroz govor jednih o drugima, već i kroz profesionalnu podršku i, što je najvažnije, inicijative ‘odozdo’ i rad na zajedničkim, brzim, malim i participatorno organizovanim projektima.
ovo su ljudi s kojima sam obavio razgovore:
* nebojša cvetković
* dizajn studio metaklinika (nenad trifunović i lazar bodroža)
* dizajnerska grupa day by day (bratislav milenković i marko gole)
* katarina šoškić
* željko lončar
- – -
metod
zamisao nije bila da pođem od neke premise za koju bih tražio potvrdu kroz razgovor s ljudima koje sam po tom kriterijumu odabrao, već da pokušam da na osnovu njihovih odgovora na određena pitanja, odnosno blago usmereni govor o iskustvima koja su stekli u raznim vidovima rada u grafičkom dizajnu, sačinim presek stanja na terenu i uočim eventualne opšte/zajedničke poglede ove generacije dizajnera na ulogu struke u srbiji danas, ali i specifičnosti koje odlikuju njene pripadnike kao autorske ličnosti.
odlučio sam da razgovore ne predstavim u obliku intervjua u direktnom govoru, već sam dopustio sebi da blago apstrahujem iskaze ovih ljudi, a u potrazi za nekom vrstom dijagnoze stanja.
- – -
- – -
pitanja/teme
pitanja kojima je usmeravan razgovor unekoliko su varirala i organski se prilagođavala situaciji, ali sam se trudio da pokrijem sledeće teme:
* edukacija — kada su ispitanici diplomirali i kako im sada, nekoliko godina nakon sticanja diplome, deluje period školovanja
* prvi koraci u poslu
* rad u advertajzing agencijama
* rad za klijente iz oblasti ‘visoke’ kulture — kulturne institucije
* rad u oblasti ‘alternativne’ kulture
* rad na samostalnim projektima
* uloga grafičkog dizajnera u društvenom polju, granice njegovog uticaja u zavisnosti od discipline kojom se bavi
- – -
[nebojša cvetković]
rođen je 1979. godine. završio je fakultet primenjenih umetnosti, odsek za grafički dizajn 2003. godine. radio je u advertajzing agenciji can u beogradu. tim u kojem je učestvovao cvetković realizovao je kampanju za banku societe generale, zahvaljujući kojoj je osvojio nagradu grifon. nakon rada u agenciji, s kolegom manetom radmanovićem formira dizajn studio pure, što je jedan od prvih ovdašnjih koraka u tom smeru. cilj je bio da se napravi svojevrsna odstupnica u odnosu na reklamnu industriju i pronađe okvir u kom bi njih dvojica mogli da istražuju druge forme grafičkog izraza. studio pure je rasformiran nakon godinu dana. cvetković je nastavio slobodnjački rad, povremeno za manje advertajzing agencije. što se tiče institucija kulture, sarađivao je s filmskim centrom srbije. najpoznatiji njegov freelance angažman jeste onaj za muzički (i umetnički) festival dis-patch.
- – -
- – -
cvetković je jedan od dizajnera koji je više puta menjao ‘agregatno stanje’. rad u prvoj agenciji pokazao se za njega previše lišen autonomije i podrške, preuzak za njegov autorski talenat, u velikoj meri posvećen ilustraciji. reklamna industrija za solidan novac otkupljuje jedan deo kreativne ličnosti dizajnera, smešta ga u sistem gde on, zapravo, tek u vrlo ograničenoj meri donosi odluke i utiče na kampanju. u agencijskom dizajnu (‘prijatnom rasporedu postojećih elemenata’, kako ga je cvetković definisao tokom razgovora) ne ostaje mesta za pitanja društvene odgovornosti i dizajneru ostaje da postepeno povišenje grafičkih, likovnih kvaliteta kampanja ili pakovanja proizvoda doživljava kao granice pozitivnog uticaja na zajednicu. u takvom sistemu često se u pakovanju proizvoda i poruka ceni određena vrsta rutine i već prihvaćenog stila, dok klijent u velikom broju slučajeva dolazi u agenciju s jasnom predstavom o tome šta želi, do te mere da ponekad dovodi u pitanje i potrebu za postojanjem dizajnera kao profesionalca.
s druge strane, život dizajn studija pure bio je omogućen kontaktima koje su on i radmanović stekli zahvaljujući advertajzingu. rad za usaid i druge klijente nije, ipak, bio u stanju da na duže staze ‘pokrije’ izdavanje magazina pure i realizaciju drugih poduhvata kroz koje su cvetković i radmanović imali nameru da istražuju. nešto je od agencijske infrastrukture, ipak, nedostajalo ovoj dvojici autora, a to su account manager ili producent — neko ko bi se bavio klijentima.
cvetkovićevo iskustvo sa filmskim centrom srbije — dakle s jednom državnom institucijom kulture — pokazalo je boljke koje prožimaju dobar deo poslovnih odnosa kod nas. kada se dizajner nađe usred promena u personalu, čak i u slučaju institucije, samo sreći može da zahvali što ima potpisan ugovor i što je taj ugovor potpisala jedna, a ne neka druga osoba. rad za klijenta iz oblasti ‘visoke’ kulture, ispostavilo se, podrazumeva dosta nepovoljnu razmeru između količine posla i visine honorara. međutim, taj je klijent spreman da dizajneru pruži veći stepen autonomije i ima razumevanja za hrabrija grafička rešenja.
još veći, gotovo sasvim otvoren prostor za autorsko istraživanje u oblasti vizuelnog izražavanja, cvetković je pronašao u okrilju festivala dis-patch. u početku je klijent imao jasnu želju kako bi materijal trebalo da izgleda i šta bi bili pomenuti elementi kojima dizajner barata. međutim, od svog trećeg izdanja, dis-patch je postao sasvim slobodan poligon za nebojšu i sada, godinama potom, već ga smatramo ravnopravnim delom tima koji radi na festivalu, a vizuelni identitet koji kreira za njega ostaje kao naročit doprinos ovdašnjoj kulturi, koliko i nastupi muzičara i umetnika na samom dis-patchu. da sve ne bi bilo sasvim ružičasto, rad za ‘alternativnu’ kulturu ume da bude praćen određenim smanjenim stepenom uređenosti, prekratkim rokovima i malim honorarima. međutim, kreativni ‘ventil’ (kako ga i nebojša naziva) koji mu se daje u toj situaciji do te je mere dragocen da se iscrpljujući tempo lako zaboravi.
rad na sopstvenim projektima još je jedna stvar po kojoj je cvetković poznat, a ponajviše po projektu graphisms. njegova stalna potreba za pomenutim ‘ventilom’, za istraživanjem sopstvenih strasti u okviru struke ispoljava se kroz uporno započinjanje, skiciranje i planiranje mnogobrojnih manjih projekata koji tek povremeno dožive realizaciju, ostajući u katakombama hard diskova da čekaju svoj trenutak.
nebojsacvetkovic.com
ncmessbook.blogspot.com
behance.net/ncvetkovic
- – -
[metaklinika / day by day]
sledeći razgovor koji sam vodio bio je zanimljiv jer me je naterao da stalno okrećem glavu levo-desno i zapisujem iskaze četiri mlada čoveka koji su, bogami, umeli da govore i u isto vreme.
dizajn studio metaklinika čine grafički dizajner nenad trifunović i ilustrator lazar bodroža, uz fotografa dušana đorđevića, koji je bio prisutan, ali je imao pametnija posla nego da udovoljava neobičnim prohtevima čoveka koga je netom upoznao. u drugom uglu prostorije bili su bratislav milenković i marko gole, koji čine dizajnerski kolektiv day by day. svi su diplomirali na fpu 2008. godine, osim trifunovića koji je fakultet završio 2005. nenad se još po jednoj stvari razlikuje od ostalih učesnika u tom razgovoru. on jedini među njima ima iskustvo rada u advertajzing agenciji, i to istoj onoj gde je svoj ‘reklamni’ deo karijere započeo i nebojša cvetković — can advertizingu. bilo mi je zanimljivo da čujem kako o svom pozivu misle ovi momci koji, uz sve međusobne razlike, uporno hodaju (i da, ostaju na nogama) po ivici između izrazitog autorskog iskaza i svega što prati rad za klijenta.
tokom ovog razgovora nametnula se i tema obrazovanja grafičkih dizajnera i sva četvorica sagovornika imala su dosta toga da kažu o svom školovanju na fpu. na trenutke su čak delovali kao gnevni mladi ljudi koji su prošli kroz staromodan sistem edukacije, baziran gotovo isključivo na likovnoj obuci i ideji o grafičkom dizajneru/ilustratoru kao o samostalnom umetniku kome pripadaju nekakve privilegije u društvu. njihova reakcija utoliko ne čudi — udružili su se u svojevrsne kolektive i stalno preispituju svoje mesto u polju struke, dok zadržavaju nešto što bih nazvao autorskim integritetom. pored edukacije, kojoj priznaju pomak nabolje zahvaljujući demonopolizaciji položaja fpu, ističu i nepostojanje odgovarajućeg strukovnog udruženja i/ili sindikata koji bi u određenom smislu uredio odnose na ovdašnjoj sceni.
- – -
- – -
metaklinika je osnovana da bi se kreirala neka vrsta pravne sigurnosti za njene članove, ali i zbog toga da bi se pred klijentima nastupilo u određenom obliku povišenog stepena formalizacije, dakle na obostranu korist dizajn studija i onih koji ga angažuju. dodatni kvalitet udruživanja u dizajn studio jeste i to što smanjuje uticaj freelancerskih boljki. ta reč ne stoji tu slučajno. nenad je to ilustrovao sasvim konkretnim primerom: ‘bolestan sam pet dana i nisam u stanju da ustanem iz kreveta. da radim samostalno, klijent bi zbog toga trpeo, ili bih izgubio posao’. stavovi koje sam čuo od lazara i nenada u skladu su s portfolijom metaklinike. kako je trifunović to definisao, oni teže tome da borave i rade u svojevrsnoj međuzoni, graničnom polju između ‘autorskog’ i ‘komercijalnog’. njihov rad do sada se odvijao pre svega u polju kulture, uz nekoliko poslova za potrebe biznisa. nakon rada na festivalu internacionalnog studentskog teatra (fist), gde je naročito zapažena kampanja iz 2007. godine, koju su realizovali u saradnji s monikom lang i željkom lončarem, pozicionirali su se izložbom o miri trailović sve što smo zaboravili, i ovaj telefon u czkd-u 2008. godine. usledili su filmski festival slobodna zona i vizuelni identitet aktuelne sezone pozorišta atelje 212. bodroža mi je na pitanje kako metaklinika dolazi do klijenata ili pak oni do nje, u svom analitičkom stilu predstavio razliku između naručilaca iz oblasti kulture i onih iz biznisa: u kulturi ljudi prate i cene reference i prethodne projekte, dok se u biznisu manje-više sve zasniva na ličnim poznanstvima. tako to, valjda, izgleda u jednom dizajn studiju koji se u dobroj meri profilisao kroz rad u polju kulture. metaklinika postoji već dve godine, za koje vreme u finansijskom pogledu posluje ujednačeno, dok joj percepcija u javnosti doživljava neprekinuti rast.
- – -
- – -
day by day, uprkos mom pređašnjem uverenju, nije dizajn studio u pravom značenju te sintagme. bratislav milenković i marko gole su dva freelancera koji se po potrebi udružuju u kolektiv pod tim imenom i zajednički nastupaju. upoznao sam ih kao odlične i pouzdane ilustratore dok sam radio u magazinu huper i već tada sam uočio i njihove međusobne razlike. bratislav je odlučan mladić koji je nakon iscrpljujućeg samostalnog rada rešen da se oproba u timskom komercijalnom okruženju advertajzinga i iskuša svoje sposobnosti na novoj vrsti zadatka, gde bi klijenti bili veći i zahtevniji od onih sa kojima je samostalno sarađivao. pored sklonosti tržišnoj logici, milenković ističe i da je kao freelancer verovatno u stanju da više zaradi, ali da je stalna neizvesnost u pogledu angažovanja i toga da li će i kada, zapravo, biti plaćen za obavljeni posao ono što ga upućuje na agencije. marko gole je ilustrator koji odgovara ideji o povučenom umetniku nesklonom samopromociji. marko malo govori, ali moje iskustvo s njim pokazuje da ta tiha voda, poslovično, svrdla kroz bregove. moram da istaknem da su marko i bratislav proizveli dve najbolje naslovne strane hupera kojima sam rukovodio u pogledu art direkcije.
daybyday.rs
- – -
[katarina šoškić]
katarina šoškić sebe ne doživljava kao dizajnerku. završila je višu školu likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u beogradu 2008. godine, a sada je na postdiplomskim studijama na odseku za dizajn univerziteta primenjenih umetnosti u beču. njeno iskustvo u praksi gotovo sasvim je ograničeno na polje (alternativne) kulture i dublje zalazi u domen vizuelnih umetnosti nego grafičkog dizajna (ukoliko još iko uspeva da odvoji to dvoje). ono što sam doznao u razgovoru s njom, koji jedva de je bilo potrebe usmeravati, jeste da je njena differentia specifica u odnosu na ostatak ‘scene’ koji sam upoznao i ispitao, posvećenost ideji edukacije u dizajnu. tokom školovanja i razvoja kao osobe koja neprestano sebi postavlja pitanja, katarina je shvatila da ona — kao i njene kolege, manje-više bez obzira na školu koju pohađaju — ima ozbiljan problem s tim kako to obrazovanje izgleda i na koji način je ustrojeno. prema sopstvenom iskazu, ona je čvrsto rešena da, koliko je to u njenoj moći, preuzme odgovornost za svoj lični poriv, ali i za jedno pitanje od šireg, pa i društvenog značaja, te da se u što većoj meri osposobi za to da se jednog dana u srbiji posveti predavanju. zanimljivo je bilo čuti šta katarina šoškić sve ima da kaže po pitanju odgovornosti dizajnera, o mentalnom procesu koji stoji iza odluka da se u dizajnu uradi jedna ili druga stvar, o posvećenosti čitanju značenja koje se u oblikovanju proizvodi. na moje pitanje gde će i kako ona sprovesti svoj naum u polju edukacije, nakon što stekne iskustvo i neophodne sertifikate, kaže da su se stvari u nekoliko poslednjih godina ipak pokrenule i da računa da će se takav pokret ubrzati dok njeno školovanje još traje.
- – -
- – -
katarina je bila sigurna da ne želi da radi u nekoj od ovdašnjih agencija. imala je priliku da u okviru prakse sarađuje s dizajnerskom grupom škart, gde je njen čvrst ‘autorski’ i misleći senzibilitet našao dodatnu potporu. radila je za nekolicinu muzičkih sastava, prvo po liniji poznanstva. ističu se njena rešenja za neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar i, kasnije, beogradski bend repetitor. pored toga, zanimljiva su njena istraživanja u formatu knjige, kroz koja se jasno izražava njen intimistički odnos prema kreativnom procesu.
- – -
[željko lončar]
željko lončar je završio fakultet primenjenih umetnosti u beogradu, na odseku za grafiku i opremu knjige 2006. godine. njegov put do fpu nije bio radikalan koliko onaj katarine šoškić, koja je studirala programiranje na prirodno-matematičkom fakultetu, ali je njegovo školovanje u gimnaziji prirodnog smera proteklo u blagom žaljenju za onim što je slušao od svojih prijatelja koji su pošli u srednju dizajnersku školu. nakon intenzivnih jednogodišnjih priprema za upis na fpu, sam tok studiranja je za lončara bio razočaravajuć, kako u pogledu tempa, tako i što se tiče ‘savremenosti’. željko se u tome slaže sa svojim kolegama i saradnicima iz metaklinike i fakultet koji je završio precizno označava kao školu opterećenu akademizmom.
lončar kaže da je granica između grafičkog dizajna i umetnosti veoma zamagljena i propusna. otud njegova praksa istovremeno pokriva polja grafike, ilustracije i dizajna. radi kao freelancer, često u saradnji s drugim autorima. nije radio u agencijama.
malo je radio u ‘komercijalnoj’ sferi. ta praksa za njega podrazumeva aritmetičku sredinu između određenog nivoa dizajnerovog grafičkog standarda s jedne i zahteva klijenta i vizuelnog identiteta njegovog preduzeća s druge strane. dakle, vraćamo se na cvetkovićevu definiciju ‘prijatnog rasporeda zadatih elemenata’, gde dizajner svesno stišava svoj autorski impuls i čuva ga za neku bolju priliku. takva prilika, kao što smo već videli, često dolazi kada dizajneri dobiju šansu da rade za klijenta koji dolazi iz polja kulture. željko je, već sam pomenuo, bio jedan od autora dizajna za festival fist 2007. godine. klijent je u tom slučaju bila grupa studenata fakulteta dramskih umetnosti koja je, kao po običaju, nastupila bez briefa. dizajneri su ih zamolili da sastave makar bazičan popis zahteva. iz toga je proistekao spisak ključnih reči ili sintagmi kojima su organizatori pokušali da definišu identitet festivala: za mlade, kreativan, energičan itd. dizajneri su na takav brief odgovorili tako što su oblikovali devet grbova, jakih grafičkih znakova koji na duhovit i istovremeno monumentalan način ilustruju pobrojane pojmove.
- – -
- – -
lončar stalno radi na sopstvenim projektima, opet paralelno u disciplinama grafike, ilustracije i dizajna. vremenom je uočio da se radovi te vrste gomilaju na hard diskovima u obliku neupotrebljenih fajlova, koje eventualno prikazuje na svom blogu. međutim, fetišista u njemu (i samo ću napomenuti da mi je u razgovoru referirao na teorijski esej waltera benjamina umetničko delo u doba mehaničke reprodukcije) nije mu dao mira i otud potiče inicijativa u saradnji s nekolicinom prijatelja da se ti ‘nestabilni’ fajlovi prevedu u fizički oblik printova limitirane serije u tehnici sito-štampe. jedna od prvih vidljivijih posledica te inicijative je silkskrin, izložba dvobojno odštampanih razglednica/novogodišnjih čestitki, oko koje se okupio dobar deo autora koji se svrstava u ‘generaciju’ o kojoj govorim. željko učestvuje u još jednom zanimljivom projektu — časopisu posvećenom alternativnom grafičkom dizajnu smart guides, koji je kao svoj diplomski rad pokrenula milica pantelić. za sada se pojavio nulti broj u formi .pdf zina, praćen jednobojnim plakatom izvedenim u sito štampi. logika kojom se milica i željko vode je — ukoliko ne postoji ono što ti je potrebno, napravi to sam. u vrlo svedenom polju magazinske produkcije s temom oblikovanja u srbiji, smart guides predstavlja dragocen pokušaj.
zeljkoloncar.blogspot.com
+
turbosutra.blogspot.com
smartguides1.blogspot.com
Oznake: dizajn u srbiji, konferencija
